„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Знамења старе Херцеговине
Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia / Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској
Хашка подморница: дневничке белешке и размишљања хашког притвореника
Elementi filozofske antropologije 3. Savremena shvatanja čoveka
Кнегиња Љубица
Радуј се
Песник и песма
С Итаком на уму. Огледи о поезији Александра Петрова
Тражим реч
Linije sreće
Портрети највећих српских индустријалаца
Од Косова до Косова
Похвала међу рекама
Приче од којих се расте
Moć i moral 1. Političko umeće
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Generatorska lingvistika
Поглед из оштрог угла 