„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Напукла земља. Лична прича о Босни
Школе у држави Немањића
Завет љубави
Studies on English and Serbian Language
Цвет из туђе баште, песме и приче
Poesie d’oltremare: un sussurro dalla Serbia all’Italia. Srbija šapuće Italiji
Сребреница, геноцид над истином
У царству вилиног коњица
Распукле зоре
Knjiga o Mostaru
Тражим помиловање – лирске дискусије с Душановим закоником
Похвала међу рекама
Вилма
Такво ти је име и поријекло
Живот и пјесма
Doček
Бен Акибино путовање по Европама
Шишке и заљубишке
Истина о смрти је лаж
Мирис зрелог жита 