„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Јутарња капија
Кобни дани и хор мртвих душа
Filozofija i politika: globalizovanje, evropeizovanje, balkanizovanje
Душа на длану
Жар на длану
Причај бако још
Са Флором на ти
Путују речи
Читање Аркадије – пријатељски симпосион или разговори о роману „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње
Ходам по дуги
Време са укусом пралина
Радуј се
Znam da nikad ne smem stati
Не знам, још увек
Filozofija u raskoraku 1. Čvorišta
Нови хладни рат и Србија
Завичајни записи
Узајамни односи живог света
Равница та добра вила 