„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Ширином ме притишће равница
Очи Симониде Лепе
Прст попријеко од срца
Jezik između biologije i kulture
Вредновање књижевног текста
Антифашистичка невесињска пушка; Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи
Похвала међу рекама
Чистачи
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Љубавно пијанство
Живот и пјесма
Nepoznati gost
Последњи снег
Проблеми, писци, дела VI
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Истина о смрти је лаж
Под царским вешалима. Терор над Србима у Босни и Херцеговини 1914–1918 – према извештајима листа „Српска зора“
Ходам по дуги
Фото-записи
С Итаком на уму. Огледи о поезији Александра Петрова
На утабаној стази немира
Први српски алтернативни часопис
Егзибициониста и други
Књижевнокритичка освјетљења
Запис о Јовану
Сабрана дјела, Пад Крајине
Најлепше народне бајке
Purgatorijum
Прегршт прича
Порука животиња
Сновања 