„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Тајна живота и тајна уметности
Тражим помиловање – лирске дискусије с Душановим закоником
Живопис
Звјездани вијенац изнад планине
Свети Сава
Кућни праг
Приче са терена
Savremenija poimanja politike 2. Shvatanja politike do kraja 20. veka
Нова балканизација српских земаља
Porodice potomaka rodonačelnika Marka Pecikoze iz Višegrada
Заклон
Неурамљене слике с пута
Одлазак 