Свих ових дана

„Ка­да је не­ко по про­фе­си­ји ле­кар, стра­стве­ни пут­ник и по осе­ћа­њу пе­сник, ка­кав је Алек­сан­дар Ми­ло­ше­вић, мно­ги пу­те­ви му се го­то­во спон­та­но отва­ра­ју. Во­де га пре­ма дру­гим љу­ди­ма, кул­ту­ра­ма и ци­ви­ли­за­ци­ја­ма, пре­ма да­ле­ким и не­по­зна­тим све­то­ви­ма. У су­сре­ту са дру­гим и дру­га­чи­јим по­твр­ђу­је сво­је људ­ско и кре­а­тив­но би­ће, свој ма­ли удео у бес­крај­ном уни­вер­зу­му света. Ни­су ње­га у да­ле­ке зе­мље во­ди­ли са­мо иза­зо­ви ле­кар­ске на­у­ке и прак­се, ху­ма­ни на­ло­зи ис­це­ли­тељ­ског по­зи­ва, већ и не­ка по­себ­на вр­ста ства­ра­лач­ког не­ми­ра, о че­му не­по­сред­но све­до­чи у сво­јим пе­сма­ма и це­лим пе­снич­ким књи­га­ма.“ (из поговора др Мића Цвијетића)