„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Митрополит Ђорђе Николајевић и први пописи православних Срба – Мркоњићградски и герзовачки протопрезвитерат
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Čovek i sloboda 2. Muka s istinom i slobodom
Смоква у Београду
UVOD U FILOZOFIJU 1. Pitanja
Невеста на прагу
Причај бако још
На раскрсници, књига друга
Od podela do genocida – stradanje Srba u Slavoniji 1941–1945 