„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Бајка о одрастању
Filozofija u raskoraku 2. Ispoljavanja čoveka
Ограничење и искључење уговорне одговорности
Сребреница, геноцид над истином
Inovacije kao faktor konkurentnosti finansijskog sektora Еvropske unije
Пјесме из 1901.
Сабране пјесме
Filozofija politike II. Moć i moral
Ekonomska stvarnost Meksika
Kreditne rejting agencije na finansijskom tržištu
Studije o Blohu, Adornu i Markuzeu
Уговорна казна, у праву, пракси и теорији
Elementi filozofske antropologije 1. Zagonetka čovek
Вожд Карађорђе у руским хроникама
Херцеговa задужбина, легенде и знамења
Први српски алтернативни часопис
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
Фоча; вријеме и догађаји 