Скит

„Збир­ка пје­са­ма Дра­го­љу­ба Јек­ни­ћа Скит са­ста­вље­на је од пет ци­клу­са ком­по­но­ва­них та­ко да чи­та­лац до­жи­вља­ва ње­го­во пје­ва­ње и ми­шље­ње као по­и­ма­ње и осје­ћа­ње сви­је­та и жи­во­та из ку­та оса­мље­но­сти, из ски­та, из избе са­мо­ће, ко­ју је аутор уви­дио из жи­во­та Стар­ца Зо­си­ме, ју­на­ка ро­ма­на Бра­ћа Ка­ра­ма­зо­ви Фјо­до­ра М. До­сто­јев­ског, с ре­мини­сцен­ци­ја­ма на за­ви­чај и дје­тињ­ство и на сје­ћа­ња на оца.

Да­ка­ко, сви ови еле­мен­ти не са­мо да су ме­ђу­соб­но по­ве­за­ни, а сје­ћа­ња и са­да­шњост се ду­бо­ко про­жи­ма­ју, већ је пје­сма онај ду­хов­ни пу­тир про­чи­шће­ња ко­јим Јек­нић ис­ка­зу­је жи­вот­не на­но­се гор­чи­не у се­би, у свом осје­ћа­њу, али не са­мо због про­ла­зно­сти жи­во­та, не­го због ње­го­ве уза­луд­но­сти. Оту­да се мо­же за­кљу­чи­ти да је ова збир­ка пје­снич­ких тек­сто­ва ду­хов­на и ду­шев­на ауто­би­о­гра­фи­ја ово­га пје­сни­ка, оли­че­ње по­и­ма­ња сми­сла жи­во­та, жи­вот­не му­дро­сти, али и пје­сни­ко­во, ка­рак­те­ри­стич­но, без мо­ле­ћи­ве сен­ти­мен­тал­но­сти, свје­до­чан­ство о при­хва­та­њу по­ра­за коме је све из­ло­же­но…“ (Из рецензије Вука Крњевића)