„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Заклон
Starija poimanja politike 2. Shvatanja politike u srednjem veku i početkom novog veka
Последњи снег
Приватни час историје
Црнотравац
У царству вилиног коњица
Ћирило и Методије
Пољубне и погубне песме
Клупко спаса
Срицање облака
Сновања
На обалама историје савременог света
Краљ Петар од рођења до смрти
Глуха кућа
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Тешко је бити утишан до краја
Касно је за реванш
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Сунчани поздрав
Сувишни људи
Скит 