„Лидија не описује. Она као у галерији приказује лица: неба, жене, птица, нерођене деце, цветова. Поготово бол и страдање. Неретко апокалиптичне сцене. Многе њене песме су доживљена пророчанства. А све су личне, интимне исповести. Војске симбола чувају је од сваког злог тумачења. Сумрак, полутама, сенка, сневање и Нећу да се будим, смрт, поноћ, месечина и Није ли грех чувати прошлост, спрам сунца у сноповима и у бисагама, у кошарама, сунца које може да засени нестајањем, али које је ипак нада. О, како је танка линија између нестајања и настајања… Песникиња гради песме сликама. Многи стихови имају улогу сажете песме у песми. Они су попут језгровитих наслова који сублимирају јата слика. На тај начин песма је дрво које не може стати у један поглед. Захтева да се мотри у његову крошњу, да би се открила и гнезда.“ (из рецензије Бориса Косовића)
Тумарања
Сабрана дјела Пера Слијепчевића
Moć i moral 2. Politička ustrojstva
Porodice potomaka rodonačelnika Marka Pecikoze iz Višegrada
Кипар, историјат уједињења
Добрички цветови
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Одсјај душе
Касно је за реванш
Moć i moral 3. Ponašanje i dobar život
Српска православна црква у Фочи
Свакидашње приче
Почетак рата у Босни и Херцеговини – документи и догађаји
Ријечи очи љубави
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања
Шта би рекао Че
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Скит 