У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Samo ja znam
Бескрајна чуда
Pregled shvatanja politike
Прекинуте љубави
Српска православна црква у Фочи
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
Браћа
Манастир Подмалинско
Домовина у срцу и друге приче
Купрешка огњишта, зборишта и згаришта
Изабрана проза и поезија
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања
Сањалица
Праскозорје
Пастирево
Јелена, мајка које нема
Die Heldin aus Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević
Košmari
Through Genocide to a Greater Croatia 