У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Етнонационализација и геополитика. Изабрани радови
С Итаком на уму. Огледи о поезији Александра Петрова
Moć i moral 3. Ponašanje i dobar život
Филип
Купрешка огњишта, зборишта и згаришта
Завичајни записи
Несањане приче
Стаза
Heroine from Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević
Клон
Француска надахнућа
Смрт, буђење
Тумарања
Žena u žrvnju
Одјеци Шурманачке јаме 