У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Смрт, буђење
Ђевич камен
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Мојој Херцеговини
Књига о Дијани Будисављевић
Јутарња капија
Кад порастем, бићу дрво
Приче из Пиве
Злочини над Србима у Великом рату
Латице једног цвијета
Бајка о одрастању
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Међународни дани хирургије у Фочи / International Days of Surgery in Foča
Знамените жене и владарке српске
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Звјездани вијенац изнад планине
У звезданој смоли
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
A Story About All of Us
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Неурамљене слике с пута
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Вук у ратној причи
Живот у дијалогу, мелем речи душу лечи
Ена са насловне стране
Плава вода
Карађорђе и први српски устанак
Завичајни записи
Не осуђујте је више
Купрешка огњишта, зборишта и згаришта 