У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
С Итаком на уму. Огледи о поезији Александра Петрова
Први српски алтернативни часопис
Вожд Карађорђе у руским хроникама
Путују речи
Небеска Скадарлија
Тако се гради кућа
У златној смоли ћилибара
Moć i moral 3. Ponašanje i dobar život
Ограничење и искључење уговорне одговорности
Бијела лица несаница
Незаборав
Сабрана дјела, Балкански синдром 