У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Глуха кућа
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Само за љубав
Елегије
Filozofija i politika: globalizovanje, evropeizovanje, balkanizovanje
Одлазак
Приче из Новог Травника
Срби у Мостару; расправе и огледи
Браћа Хајдуковићи
Порука мудрог зеца
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
Мирис фочанских ружа
Fanika
Родослов здувача
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Не тражим да знаш
Скит
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања
Мирис бадема у Камбоџи
Знамења старе Херцеговине
Тајна Совиног дола
Мирис зрелог жита
Košmari
Прилози за Досије Стари Брод 1942.
Ена са насловне стране
Неурамљене слике с пута
Tёплый каменный лёд
Сувишни људи
Завичајне бакве
Шта би рекао Че
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Од Косова до Косова
Тетоважа ума
Ко смо – одакле смо
Црвена нит коридора; Брчко у рату 1992–1993.
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Сабрана дјела, Кореспонденција 