У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Шта би рекао Че
Путопис; занимљивости из Француске, Либије и Ирака
Сабрана дјела, Разговор с Аџијом
Срицање облака
Кад сјећања заболе
Prošle noći
Похвала међу рекама
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Прегршт прича
Through Genocide to a Greater Croatia
Вук у ратној причи
Француска надахнућа
Прамен среће
Фото-записи
Приче из Пиве
Незаборав
Ђевич камен
У времена кругу
Putovanje kroz ljubav
Ћирило и Методије
Kosmički kentauri
Сновања
Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади
Nepoznati gost
Die Heldin aus Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević
Прсти лудих очију
Почело је са сновима
Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – у свјетлу њемачких докумената
Сто песама за Максима
Поп Јовичина буна
Смрт, буђење
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
Сабрана дјела, Приче 