У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Uvod u filozofiju 3. Problemi
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања
Јутарња капија
Elementi filozofske antropologije 1. Zagonetka čovek
Влаховићи код Љубиња
Пасош за небо
Лилитин скок – Прыжок Лилит
На ручку са животом
Љубавно пијанство
Огледало душе
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Капије љубави
Ипак у небо погледам често
У времена кругу
Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода
Fanika
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања 