„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Човек и време
Ко ме све није гласао
Ћирило и Методије
Племенити калемци, књижевни спорови и светови, тумачења и критике
Велико срце
Да се прича и памти
Теспидове таљиге – есеји и студије о позоришту
Расипна земља штедљивог народа
Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади
Doček
Сувишни људи
Моји професори
Закоровљена огњишта
Život i poezija Mubere Pašić
Краљ Петар од рођења до смрти
Andrićeva Avlija – Andrićs Hof
Црква сељачких јутрења
Зашто ти ово говорим
Moć i moral 2. Politička ustrojstva
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Andrićeva Hronika – Andrićs Chronik
Čuvam te Istanbule
Laži o sarajevskom ratištu
Књижевно дело Милоша Црњанског
Огледало душе 