Човек и време

Кад се ма­ло бо­ље про­чи­та­ју или иш­чи­та­ва­ју, пе­сме Ра­до­ми­ра Ба­но­ви­ћа крију од­го­вор на питање о смислу људ­ске сре­ће. Кроз сво­је пе­сме он кли­ку­је из све сна­ге ге­не­ра­ци­ја­ма ко­је до­ла­зе да се не брч­ка­ју у пли­ћа­ку, већ да за­га­зе у ду­бо­ку во­ду сло­бод­но и да ис­пи­ја­ју љубав у ко­јој је до­бро­та осно­ва…

Писмо од мајке

Тужни јецај виолине

Кô месечев бледи сјај;

Мој је јецај из даљине

Слушај добро, о, слушај!

Слушај песму дивних нити,

Препознаћеш тужан глас

Који виолину кити;

Која јеца за све нас.

За све мајке у сузама

Што чекају брижно дан,

Да се вратиш сине к нама;

И донесеш топли сан.

Да нам смириш ноћи дуге,

Које прати само јад.

И срца нам пуна туге

Која нису кô некад

Весела и насмејана,

Него тужна, сине чуј:

Срца наша пуна рана,

Дођи к њима, не тугуј.