Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Moć i moral 1. Političko umeće
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Ехо бескраја
Ограничење и искључење уговорне одговорности
Из дневника о прочитаним књигама
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Bea
Savremenija poimanja politike 2. Shvatanja politike do kraja 20. veka
Doček
Пријевор, одвајкада у окружењу природних лепота
Свитак над Лепеницом
Tёплый каменный лёд
Filozofija u raskoraku 2. Ispoljavanja čoveka
Uvod u filozofiju 3. Problemi
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Прави Сремац има три шешира
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka
Последњи ђерам
Kad padne magla
Život i poezija Mubere Pašić
Пасош за небо
Тетоважа ума
Приватни час историје 