Ширином ме притишће равница

„Ова збир­ка је гу­ста по по­ет­ском тка­њу, про­чи­шће­на од ра­су­те на­ра­тив­но­сти, моћ­ни­ја и на­то­пље­ни­ја ми­сли­ма и не са­мо сли­ка­ма из се­ћа­ња ро­мор­ног кла­ден­ца лир­ских по­ти­ца­ја. Ова Ста­ни­ши­ће­ва књи­га пре­до­ча­ва нам из­гра­ђе­ног пе­сни­ка ко­ји пи­ше из по­ри­ва да обе­ле­жи уну­тра­шњу ва­тру пре не­го што све по­ста­не си­ви пе­пео се­ћа­ња. Она је­сте са­би­ра­ње жу­тих сли­ка за­бо­ра­ва и ску­пља­ње све­тло­сти ра­за­су­те.

Ме­не су ко­сну­ле, при чи­та­њу, мит­ске сли­ке зи­ме у на­пу­ште­ном и не­што што ме та­ко под­се­ћа на ми­рис прет­пра­знич­ке ве­че­ри, опој­не пе­сме мо­га хер­це­го­вач­ког де­тињства, под бе­лим сне­го­ви­ма не­ве­сињ­ским не­за­бо­рав­ним и на­ђе­ним у Ста­ни­ши­ће­вим по­ет­ским сли­ка­ма.

Ми­ри­ше то­пла ко­ра хле­ба, па­ху­ља са сне­жних пла­ни­на ми­ри­ше на род­ни крај… у ср­цу Ве­ли­ки пост, ко­сач тра­ву ту­пом ко­сом ко­си, са­мо ве­тар ша­пу­ће ми ти­хо ту­жну пе­сму мо­га за­ви­ча­ја… да л` ће­мо опет би­ти де­ца. Има за­вет­не гор­чи­не, ду­бо­ко до­жи­вље­не и про­жи­вље­не… кр­ва­ва тра­ва и да­ље ни­че, циљ је да­ле­ко, а смрт бли­зу, сан се из­гу­био, про­гу­та га ја­ва у ко­јој нас опо­ми­ње ми­сао да гу­би­мо и оно што ни­смо сте­кли. И оно пи­та­ње на ко­је и су­штин­ски књи­га је­сте од­го­вор… чи­ји траг бе­ше што смо пра­ти­ли, кад на­пред или на­зад, сад је све­јед­но.“ (из рецензије Пера Зупца)