На утабаној стази немира

„Без об­зи­ра на то ко­ја је област, сти­хо­ви па­да­ју и сла­жу се у јед­ну цје­ли­ну ко­ја ну­ди ком­пле­тан пре­глед жи­вље­ња, од без­бр­и­жног дје­тињ­ства до по­зних го­ди­на, за­ви­сно од то­га ка­ко се сре­ћа и суд­би­на ко­ме при­кло­ни­ла. Пи­ше он без пред­аха и за­сто­ја, кр­ста­ре­ћи по свим по­љи­ма по­ет­ског ства­ра­ла­штва, про­си­па­ју­ћи сву вје­шти­ну, ље­по­ту и сна­гу пје­снич­ког пе­ра, тра­си­ра­ју­ћи чвр­сту и не­у­ни­шти­ву по­е­зи­ју за бу­ду­ћа не­ка по­ко­ље­ња.” (Из рецензије Богдана Боровчанина)