Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Исповест Вуку
Професор Златоусти Алкион
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Kozja ćuprija
Filozofija u raskoraku 2. Ispoljavanja čoveka
Elementi filozofske antropologije 3. Savremena shvatanja čoveka
Filozofija i politika: globalizovanje, evropeizovanje, balkanizovanje
У лавиринту стихије савременог света, питања и чуђења
У златној смоли ћилибара
Књига о Синиши Кордићу
У хоризонту филозофске историје
Пријевор, одвајкада у окружењу природних лепота
Jevrejka Behara; sarajevska legenda
Име ми је љубав
На ручку са животом 