Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Пољубне и погубне песме
Са Флором на ти
Песме и пјесме
Приче сарајевских избјеглица
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
На усни кап меда
Ипак у небо погледам често
Не тражим да знаш
Пут према изгреву сунца
Бисер на дну мора
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
Име ми је љубав
А возови су пролазили, давно...
Отац мој; антологија песама о оцу српских песника рођених у 20. веку
Из Божијег врта
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Одсјај душе 