Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Проповед
Studies on English and Serbian Language
Ораховица на Озрену
Andrićeva Avlija – Andrićs Hof
Сунчани поздрав
Обриси у магли
Не знам, још увек
Сабрана дјела, Кратки романи 2
Слика
Иза високог зида
Истина о смрти је лаж
Ја-Тара
Са Флором на ти
Tёплый каменный лёд
Потапање ветра
Andrićeva Gospođica – Andrićs Fräulein
Кроз живот
Јелена, мајка које нема
Живот и пјесма
Прави Сремац има три шешира
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
На обалама историје савременог света
Тајна Совиног дола
На трећој тераси
Не тражим да знаш 