Трагови прошлости

„Ро­до­љу­би­во-со­ци­јал­на пе­снич­ка збир­ка Љи­ља­не Ма­рић Тра­го­ви про­шло­сти по­ја­вљу­је се, ни­ма­ло слу­чај­но, у пр­вим де­це­ни­ја­ма 21. ве­ка. Ова – у скла­ду са са­вре­ме­ним вре­мен­ским убр­за­њем – крат­ка збир­ка има са­свим не­у­о­би­ча­је­ну ком­по­зи­ци­ју. По­чи­ње увод­ном реч­ју пе­сме На­дом кроз без­на­ђе, док за­вр­шну реч аутор­ка да­је сво­јој мај­ци. Омаж мај­чи­ном ‘де­кла­мо­ва­њу’ исто­ри­је кроз по­ет­ску реч, ме­ђу­тим, но­си ве­о­ма сна­жну сим­бо­ли­ку. Књи­га ко­ја је век ра­ни­је не­ком по­слу­жи­ла као па­пир за мо­та­ње ду­ва­на из­га­ра са­мо фи­зич­ки, али њен са­др­жај на­ста­вља свој пут у жи­вој ре­чи, за­хва­љу­ју­ћи же­ни ко­ја сво­је ро­до­љу­бље ба­шти­ни у сти­хо­ве оте­те од за­бо­ра­ва. Али, сим­бо­ли­ка иде и да­ље, го­то­во је не­мо­гу­ће оте­ти се ути­ску асо­ци­ја­тив­не по­ве­за­но­сти са Фа­рен­хај­том 451 Ре­ја Бред­бе­ри­ја. И ту се отва­ра пи­та­ње сми­сла по­е­зи­је, уло­ге књи­ге да­нас и ика­да. Ка­да и из­го­ре књи­ге, њи­хов са­др­жај не пре­ста­је, јер по­сто­је љу­ди ко­ји га пам­те и пре­но­се.“ (Из поговора Гордане Јеж Лазић)