Очи Симониде Лепе

„Књи­жев­ни­ца бо­га­тог и вр­сног опу­са по­да­ри­ла нам је опет но­ву збир­ку сти­хо­ва са нео­бич­ним на­сло­вом: Очи Си­мо­ни­де Ле­пе. У овој збир­ци, као и у ве­ћи­ни до­са­да­шњих, све је ва­зду­ша­сто, ле­пр­ша­во, ете­рич­но, у не­кој не­ствар­ној ат­мос­фе­ри зби­ва­ња на зе­мљи, па чак и у не­бе­ским сфе­ра­ма, у про­сто­ри­ма на­ма не­по­јам­ним и ни­ко­ме, на­рав­но, до­ступ­ним. Тре­ба би­ти фи­ло­зоф па до­ку­чи­ти тај­не ствар­но­сних де­ша­ва­ња у овој по­е­зи­ји и про­дри­је­ти у хер­ме­тичност тих сти­хо­ва ко­ји, да би нас да­ро­ва­ли сво­јом ље­по­том, тра­же од нас ап­со­лут­ну по­све­ће­ност и ула­же­ње у срж књи­жев­не ма­три­це.

Те­ме о ко­ји­ма пје­ва Ру­жи­ца Ко­мар ва­ри­ра­ју из збир­ке у збир­ку, али су ње­на нај­ве­ћа оп­се­си­ја очи као из­ра­зи­ти дио ти­је­ла, а још ви­ше ду­ше. Очи су огле­да­ло на­шег уну­тра­шњег жи­во­та, на­ших уз­ле­та и па­до­ва, на­ших на­да и по­то­ну­ћа. Њи­хов из­глед нас ода­је, мо­жда и он­да ка­да то не же­ли­мо или ка­да и не ми­сли­мо о то­ме. Ко­ма­ро­ва је по­све­ти­ла ли­је­пу књи­гу сво­јој мај­ци под на­сло­вом Очи мо­је мај­ке (2000), за­тим из ње­ног пе­ра су иза­шле и Очи Сун­че­ве (2019) а сад, ево и Очи Си­мо­ни­де Ле­пе.

По­ла­зе­ћи од Ра­ки­ће­ве пје­сме Си­мо­ни­да, у ко­јој је опје­ва­на мла­да кра­љи­ца Си­мо­ни­да са ис­ко­па­ним очи­ма на фре­сци у Гра­ча­ни­ци, Ко­ма­ро­ва у ви­ше пје­сма спо­ми­ње Ле­пу а њој је по­све­ће­на и увод­на пје­сма под на­сло­вом ко­ји но­си и цје­ло­куп­на збир­ка: Очи Си­мо­ни­де Ле­пе. Ра­кић ће за­вр­ши­ти сво­ју пје­сму Си­мо­ни­да сти­хо­ви­ма: Та­ко на ме­не са мрач­но­га зи­да, / На по­ча­ђа­лој и ста­рин­ској пло­чи, / Си­ја­ју са­да, ту­жна Си­мо­ни­да, / Тво­је већ дав­но ис­ко­па­не очи… а Ко­ма­ро­ва ће се овој те­ми вра­ћа­ти у не­ко­ли­ко пје­са­ма из ове збир­ке, али је нај­у­пе­ча­тљи­ви­ја и нај­бо­ља ова, пр­ва пје­сма.“ (Из рецензије Љиљане Лукић)