Ријечи очи љубави

„До­жи­вљај­не све­то­ве у по­е­зи­ји Ру­жи­ца Ко­мар ве­зу­је за се­бе, емо­тив­но и ме­ди­та­тив­но (бол, ле­по­та, све­тлост, ка­мен, мај­ка, реч, очи). Ко­ли­ко год да сим­бол мај­ке у мо­дер­ној пси­хо­а­на­ли­зи до­би­ја вред­ност ар­хе­ти­па, у пе­сни­ки­ње она озна­ча­ва си­гур­ност уто­чи­шта, то­пли­не, не­жно­сти, хра­не; ве­чи­ти је не­пре­бол због не­стан­ка. Нај­ве­ћа ми­лост мај­чи­на је ру­ка. Нај­те­жи је бол мај­чи­на су­за. Не­ис­цр­пан мо­тив и не­из­бле­ди­ва при­сут­ност. Око, ако је уз реч, у хар­мо­ни­ји се про­гле­да. Ако је око ср­це, око је љу­ба­ви, ду­хов­но и све­тло. Ако је зло­о­ко, око је гу­ја. Око је уз сун­це су­де­ло­ва­ње у ко­смо­су, жи­вот, тра­га­ње за су­шти­ном. Упи­ја бол, и ле­по­ту, жу­ди, при­ма и од­ри­че љу­бав. Све­о­ко. […]

Шта би Хер­це­го­ви­на без ка­ме­на?! Чо­век и ка­мен у дво­ја­ком кре­та­њу успо­на и си­ла­ска (са Си­зи­фом и без Си­зи­фа). Ако би­смо ка хер­це­го­вач­ком кр­шу, он­да би­смо во­ди до­зво­ли­ли да ка­мен ми­лу­је и ми­је, да се ка­ме­ну удах­не и про­бу­ди ока­ме­ње­на ду­ша, да се сва­ки ка­мен ве­же за ду­шу пе­сни­ка. Лир­ски су­бјект је ка­ме­ну на­кло­њен ду­бо­ко и трај­но; те је он ка­мен дра­ган во­ди, ја­стук за под гла­ву у твр­дим но­ћи­ма не­сна. Сте­ци­ште гу­ја (ако те злог озна­че). Ка­мен бли­зу сло­бо­ди.

Оста­је реч. На по­чет­ку. И на кра­ју. Реч се ра­зно­род­но огла­ша­ва. За­зву­чи у кри­ку, у ври­ску, у му­ку, у зрач­ној су­зи, у не­у­спе­лом по­ку­ша­ју, у не­на­док­на­ди­вом гу­бит­ку. Про­ис­хо­ди из не­по­јам­них ду­би­на и са не­до­хват­них ви­си­на. Из слу­чај­них су­сре­та и до­ди­ра из пе­пе­ла. Опо­ра, муч­на, али и сун­ча­ни до­дир у бес­кра­ју ра­до­сти, при­ви­ди ле­по­те. При­вре­ме­но, да­ка­ко! […]

Сло­во ко­је уве­зу­је све бо­је, сли­ке, сва про­ни­ца­ња, мно­штво асо­ци­ја­ци­ја, ме­та­фо­ра и сим­бо­ла је­сте СВЕ­ЉУ­БАВ. У от­по­ру и уте­хи, у ве­чи­тој бор­би све­тла и та­ме, сло­бо­де и око­ва. Спа­ја да би у ско­ку пре­ко ре­ке оста­ла у ста­ро­сти сна­га са­ња­ра. СВЕ­ЉУ­БАВ, све­тло­сни сан, не­до­ди­ри зве­зда­них ста­за. Оста­ју ре­чи, очи СВЕ­ЉУ­БА­ВИ.

Не­ма у фор­ми пе­са­ма Ру­жи­це Ко­мар гла­гол­ских об­ли­ка, сва­ки је по­јам сим­бол за се­бе. Стих је (по ње­ном оби­ча­ју) дуг, бо­гат у зна­че­њи­ма. Стро­фа се ши­ри и умно­жа­ва. По сво­јој екс­пре­сив­но­сти, по раз­у­ђе­ном сти­ху, по мно­го­стра­но­сти мо­ти­ва мо­гла би књи­га би­ти по­е ма или по­ет­ски ро­ман. Да је са­мо још ма­ло про­ши­ре­не и уве­за­не на­ра­ци­је. Али ни­је. Оста­је по­е­зи­ја за­чуд­на, ван сва­ког кли­шеа, на ме­ђи ово­вре­ме­них мо­ти­ва и над­ре­ал­ног ис­ка­за.“ (Из рецензије Гор­да­не Вла­хо­вић)