Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
А возови су пролазили, давно...
Filozofija politike II. Moć i moral
Погана времена. (Освета II)
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Радуј се
Бен Акибино путовање по Европама
Мирис фочанских ружа
Незаборав
Luna mi je svedok
Терор над Србима у Горажду
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Oбред крунисања босанскога краља Tвртка I
Сонети у три круга
Ипак у небо погледам често
Последњи снег
На ручку са животом
Јахорина 1992–1996, дневник
Linije sreće
Игром до смисла
Лирска мисаоност Десанке Максимовић
Приватни час историје
Треба то јавит оном чо’еку: херцеговачки разговори
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Тетоважа ума 