Кад се мало боље прочитају или ишчитавају, песме Радомира Бановића крију одговор на питање о смислу људске среће. Кроз своје песме он кликује из све снаге генерацијама које долазе да се не брчкају у плићаку, већ да загазе у дубоку воду слободно и да испијају љубав у којој је доброта основа…
Писмо од мајке
Тужни јецај виолине
Кô месечев бледи сјај;
Мој је јецај из даљине
Слушај добро, о, слушај!
Слушај песму дивних нити,
Препознаћеш тужан глас
Који виолину кити;
Која јеца за све нас.
За све мајке у сузама
Што чекају брижно дан,
Да се вратиш сине к нама;
И донесеш топли сан.
Да нам смириш ноћи дуге,
Које прати само јад.
И срца нам пуна туге
Која нису кô некад
Весела и насмејана,
Него тужна, сине чуј:
Срца наша пуна рана,
Дођи к њима, не тугуј.
Прсти лудих очију
Почело је са сновима
Карађорђе и први српски устанак
Прст попријеко од срца
Случај сликара Мијушковића
Потапање ветра
Andrićeva Gospođica – Andrićs Fräulein
Шта те боли, Јупитере?
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Живот и пјесма
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Вајар свјетлости
Зора над Боровњацима
Вредновање књижевног текста
Збег – роман о времену око Другог српског војевања у седам слика
Скит
Сербская православная церковь в Дубровнике
Само за љубав 