Црква сељачких јутрења

„Од Ра­ди­во­ја Про­ко­пље­ви­ћа, ов­да­шњег и сваг­да­шњег пе­сни­ка, књи­жев­ног на­ме­сни­ка, до­би­ли смо на по­клон и ужи­вање књи­гу, на­шу сли­ку и при­ли­ку о на­ма ка­кви је­смо или смо би­ли или се ра­до при­се­ћа­мо из при­ча крај то­плих пе­ћи, ис­при­ча­них не­ких дав­них сне­жних но­ћи.

Ра­ди­вој нас вра­ћа пред огле­да­ло, у ва­ја­те, у дво­ри­шта, у шта­ле, воћ­ња­ке, ме­ђу кла­сје, ме­ђу тра­ве, сун­цо­кре­те, ме­ђу љу­де, за аста­ле и на со­ка­ке.

Не­на­ме­тљи­во као ра­ђа­ње да­на су­о­ча­ва нас са иско­ном. По­но­во ми­ри­ше­мо на за­бо­ра­вље­не се­бе, на вру­ћу, бе­лу по­га­чу, на зре­ле, слат­ке ви­но­гра­де, по­но­во зној пе­че очи под ужа­ре­ном зве­здом. У зу­би­ма нас опет гло­ђе укус, род­не цр­не зе­мље…“ (из поговора Радована Дрљаче)