Сеоски адресар за мање упућене

„Оно што ову збир­ку из­два­ја из кон­тек­ста тра­ди­ци­о­нал­ног пе­ва­ња о се­лу, ина­че већ ви­ђе­ног у по­е­зи­ји зна­чај­них срп­ских пе­сни­ка, ре­ци­мо До­бри­це Ери­ћа или Ми­ле­не Јо­во­вић, је­сте је­дан са­свим но­ви, до прег­нант­но­сти до­ве­ден пе­снич­ки дис­курс, ли­шен тра­ди­ци­о­нал­не па­сто­рал­но­сти и иди­лич­них сли­ка се­ла, а ти­ме ли­шен и од­ре­ђе­не на­ив­но­сти пе­ва­ња. Ра­дој­ка Ми­ло­ше­вић, у ма­ни­ру за­ступ­ни­ка кри­тич­ни­је но­те пе­ва­ња о ства­ри­ма и по­ја­ва­ма ко­је ин­три­ги­ра­ју њен пе­снич­ки дух, не­по­штед­но и ско­ро ве­ри­стич­ки учи­та­ва у сво­јим пе­сма­ма ра­зно­вр­сне ти­по­ве сво­јих ју­на­ка та­ко што из­но­си це­лу ле­пе­зу њи­хо­вих ка­рак­тер­них осо­би­на ми­мо уоби­ча­је­них опи­са вред­них, до­бро­ду­шних, ча­сних, го­сто­љу­би­вих лир­ских ју­на­ка.

На је­дан ја­ко раз­у­ђен хро­но­ло­шки при­ступ пред­ме­ту пе­ва­ња Ра­дој­ка Ми­ло­ше­вић се, вр­ло отво­ре­но у ис­ка­зу, до­ти­че и оних осо­би­нa сво­јих ју­на­ка ко­ји мо­гу нај­пре иза­зва­ти знак чу­ђе­ња, па и чи­та­лач­ког от­по­ра због на­ру­ша­ва­ња увре­же­не пред­ста­ве о се­о­ској па­сто­рал­но­сти, али њен али­би за то је­сте исти­на као иде­ал­но по­кри­ће за из­го­во­ре­не сти­хо­ве, што, по оној ста­рој грч­кој мак­си­ми да је и исти­на вр­ста ле­по­те, при­бли­жа­ва ова­кво пе­ва­ње зна­ти­жељ­ном чи­та­о­цу.“ (из поговора Душка Новаковића)