ЈЕСЕЊЕ БОЈЕ
Дахом склањам мрежу танану,
ремек дело
вештог плетача,
у сенци довољне дубине,
испред слике јесењих боја.
Прибојавам се, дах задржавам.
Шта ако се лишће заковитла
и полети изнад дрвећа,
изнад видика
и прекрије одслик импресија сликаревих,
мајстора нијанси септембарских?
Сузе радоснице обуздавам,
могу боје да се разлију,
жута река да потече
или да се пут ожучен
преда мном простре
и понуди да њиме кренем.
Страхови ми кроз вене теку
да је урокљив поглед не измени.
Трепавице брзо склапам,
завеса тамна слику заклања
и ја јој се сада дивим.
Али, кроз сећање.