Аутор је у овој антологији објединио песме које су песници 20. века испевали о оцу. Заступљено је преко стотину српских песника, попут Мире Алечковић, Матије Бећковића, Милована Витезовића, Ненада Грујичића, Добрице Ерића, Пера Зупца, Драгана Лакићевића, Миодрага Павловића, Душка Трифуновића и других.
Заснов антологије ослоњен је на рану ауторову фиксацију о невиђеном и у Јасеновцу умореном оцу. У својој поеми Мој отац није и јесте жив аутор наглашава да „нечија неоглашена смрт и није смрт све до истека генерацијског века, а онда престаје нада да се тај нестали може однекуд да врати“.
Верујући и надајући се да ће пронаћи свог оца, песник је открио и друге песнике који су „посејавали такву наду и чежњу“. Пригрлио је њихов „песнички чежњиви дрхтај у своје песничко братство“, тако да му је „са њима и њиховим песмама било мање самотно“, било му је топлије и лакше.
ОЧИНСТВО
Могао бих бити отац своме оцу
а, ево, још сам дете и сироче,
млађи си био од мене, мој оче,
кад ме остави твоме убиоцу.
И сада ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства,
и држи ме жедна без капи очинства,
и не уклања с мене мотриоца.
Али ја силазим на дно праочинства
да тражим своме сопству носиоца,
и срж своју грејем код свог створиоца,
и примам срамоту због тог злочинства.
Матија Бећковић, 1939.