Писмо галебу

„Ми­лин­ко­ви­ће­ва по­е­зи­ја је за ча­сне љу­де, са ја­сним опре­де­ље­њи­ма пре­ма чо­ве­ку; она је за оне чи­та­о­це ко­ји се ру­ко­во­де све­тло­шћу  и по­ле­том ду­ха, а не тре­нут­ним за­до­вољ­ством. Ја­сно из­ди­фе­рен­ци­ра­ни ста­во­ви, ча­сни, ви­те­шки ма­ни­ри до­при­но­се да се лир­ски су­бје­кат са истим ин­тен­зи­те­том ра­ду­је су­сре­ту са при­ја­те­љем, про­фе­со­ром и во­ље­ном же­ном, да осе­ти гор­чи­ну Ни­о­би­не су­зе и ду­би­ну Ор­фе­је­вог уз­да­ха.

Ми­лин­ко­вић је овом пе­снич­ком збир­ком по­ка­зао да је мо­гу­ће из соп­стве­ног лир­ског на­бо­ја ми­сли­ти на дру­ге и о дру­ги­ма; да ла­ко­ћа пе­ва­ња до­ла­зи из искре­но­сти оно­га ко­ји пе­ва и да је искре­ност из­ра­же­ног, ме­ри­ло и основ у свим епо­ха­ма и књи­жев­ним прав­ци­ма. […] Још јед­ном је по­твр­дио зна­чај и свр­сис­ход­ност пе­ва­ња, а се­бе је по­ка­зао као ре­флек­сив­ног пе­сни­ка ја­сних асо­ци­ја­ци­ја, ли­ри­ча­ра ко­ји је овла­дао ме­ром, ка­ко у по­гле­ду ор­га­ни­за­ци­је сти­ха, та­ко и у по­гле­ду до­зи­ра­ња емо­ци­ја. То је до­при­не­ло да ње­го­ва по­е­зи­ја бу­де ја­сна, ле­па, склад­на, све­жа и мо­дер­на исто­вре­ме­но.“ (из поговора мр Предрага Јашовића)