„Од Радивоја Прокопљевића, овдашњег и свагдашњег песника, књижевног намесника, добили смо на поклон и уживање књигу, нашу слику и прилику о нама какви јесмо или смо били или се радо присећамо из прича крај топлих пећи, испричаних неких давних снежних ноћи.
Радивој нас враћа пред огледало, у вајате, у дворишта, у штале, воћњаке, међу класје, међу траве, сунцокрете, међу људе, за астале и на сокаке.
Ненаметљиво као рађање дана суочава нас са исконом. Поново миришемо на заборављене себе, на врућу, белу погачу, на зреле, слатке винограде, поново зној пече очи под ужареном звездом. У зубима нас опет глође укус, родне црне земље…“ (из поговора Радована Дрљаче)
Мајка у пољу камилице
Корона
О граде мој; завичајна антипоема
Ружокрадица
Сунчани поздрав
Priče slomljenog ogledala
Завичајни записи
Похвала међу рекама
Док се не јаве пијетли
Песништво Вука Крњевића
The Scent of Almond in Cambodia
Прокине приче
Прави Сремац има три шешира 