„Од Радивоја Прокопљевића, овдашњег и свагдашњег песника, књижевног намесника, добили смо на поклон и уживање књигу, нашу слику и прилику о нама какви јесмо или смо били или се радо присећамо из прича крај топлих пећи, испричаних неких давних снежних ноћи.
Радивој нас враћа пред огледало, у вајате, у дворишта, у штале, воћњаке, међу класје, међу траве, сунцокрете, међу људе, за астале и на сокаке.
Ненаметљиво као рађање дана суочава нас са исконом. Поново миришемо на заборављене себе, на врућу, белу погачу, на зреле, слатке винограде, поново зној пече очи под ужареном звездом. У зубима нас опет глође укус, родне црне земље…“ (из поговора Радована Дрљаче)
Кућни праг
Вајар свјетлости
Кроз живот
У царству вилиног коњица
Земље и градови – дневник путовања
Обриси у магли
Смоква у Београду
Moć i moral 1. Političko umeće
Вук у ратној причи
Капетанова сабља
Ђевич камен
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Тражим реч
Ко ме све није гласао
Tёплый каменный лёд
Independent State of Croatia – Total Genocide, 1941–1945
Јелена, мајка које нема
Прокине приче 