„Од Радивоја Прокопљевића, овдашњег и свагдашњег песника, књижевног намесника, добили смо на поклон и уживање књигу, нашу слику и прилику о нама какви јесмо или смо били или се радо присећамо из прича крај топлих пећи, испричаних неких давних снежних ноћи.
Радивој нас враћа пред огледало, у вајате, у дворишта, у штале, воћњаке, међу класје, међу траве, сунцокрете, међу људе, за астале и на сокаке.
Ненаметљиво као рађање дана суочава нас са исконом. Поново миришемо на заборављене себе, на врућу, белу погачу, на зреле, слатке винограде, поново зној пече очи под ужареном звездом. У зубима нас опет глође укус, родне црне земље…“ (из поговора Радована Дрљаче)
Луча микрокозма
Аргелуша
Мамино ја
Prošle noći
Завет љубави
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Исповест Вуку
Не знам, још увек
Пасош за небо
Путују речи
Песме и пјесме
Стаза
Равница та добра вила
Бајка о одрастању
Вилин коњиц 