„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Filozofija u raskoraku 1. Čvorišta
Шта те боли, Јупитере?
Прилози за Досије Стари Брод 1942.
Краљ Петар од рођења до смрти
Пољубне и погубне песме
Сабрана дјела, Кратки романи 2
Filozofija u raskoraku 2. Ispoljavanja čoveka
Приче од којих се расте
Tёплый каменный лёд
Зрење
Под царским вешалима. Терор над Србима у Босни и Херцеговини 1914–1918 – према извештајима листа „Српска зора“
Завичајни записи
Давидов свет
У лавиринту стихије савременог света, питања и чуђења
Књига о Дијани Будисављевић
Српски народ од свога постања у жижи је светског битисања 