Добрички цветови

„Во­ји­слав Ми­лић при­ме­њу­је го­вор сво­га за­ви­ча­ја на про­сто­ру ис­точ­но од Про­ку­пља, где сe на­ла­зе оп­шти­не Ме­ро­ши­на, Жи­то­ра­ђа и До­ље­вац, пр­ва се­вер­но, а дру­ге две ју­жно од ре­ке То­пли­це. Тај го­вор при­па­да ши­рој за­јед­ни­ци, при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ском ди­ја­лек­ту (при­зрен­ско-ти­моч­ком, „тор­лач­ком”).

Осо­би­не ди­ја­лек­та, чи­ја је гра­ма­ти­ка упро­шће­на (лин­гви­стич­ки ре­че­но „про­гре­сив­на”), а ак­це­нат пот­пу­но сло­бо­дан, аутор је ис­ко­ри­стио као мо­гућ­ност да у гра­ђе­њу сло­бод­ног сти­ха срећ­но при­ме­ни језгро­ви­ту, крат­ку и ди­на­мич­ну ре­че­ни­цу. Зна­лач­ка упо­тре­ба осо­би­на за­ви­чај­ног го­во­ра пред­ста­вља ауто­ров леп до­при­нос афир­ми­са­њу при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ског го­во­ра као ме­ди­ја за пе­снич­ка ис­тра­жи­ва­ња. Ми­ли­ће­ве збир­ке сти­хо­ва сто­је као пан­дан де­ли­ма пи­са­ца ко­ји су се у про­зи и дра­ми огле­да­ли и по­твр­ди­ли.“ (из поговора проф. др Жар­ка Ру­жића)