„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Заблуде и истина о „Цркви босанској“
Умиљанкa
Inovacije kao faktor konkurentnosti finansijskog sektora Еvropske unije
Унац од најстаријих времена до краја XVI века
Десио се живот
Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – у свјетлу њемачких докумената
Овим речима
Помени
Мирис зрелог жита
Трагови прошлости
Капије љубави
Песме и пјесме
Не волим лимун
Laži o sarajevskom ratištu
Случај сликара Мијушковића
Ехо бескраја
Како је почео рат у Босни и Херцеговини 1992.
Зора над Боровњацима
Tёплый каменный лёд
Прст попријеко од срца
Заклон
Сунчани поздрав 