„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Путопис; занимљивости из Француске, Либије и Ирака
У кругу књижевних и филозофских есеја
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Вајар свјетлости
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Тумарања
Purgatorijum
Први српски алтернативни часопис
Детлак – село између двије ријеке
Звијезда падалица
Сабрана дјела, Тамо-амо по беломе свету: ћуш-роман
Мирис зрелог жита 