„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Антифашистичка невесињска пушка; Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи
Moć i moral 2. Politička ustrojstva
Пут према изгреву сунца
У хоризонту филозофске историје
Kosmički kentauri
Бајка о одрастању
Život i poezija Mubere Pašić
Додир душа
Сабрана дјела, Пасијанс или стрпљење
Почетак рата у Босни и Херцеговини – документи и догађаји
Календеровци
На крилима Урила
Сабрана дјела, Корона – освета црне краљице
Зора над Боровњацима
Мирис зрелог жита 