„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Pedeset koraka
Слике и сећања
Козара, споменик нашег памћења
Отисци буђења
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
Сербская православная церковь в Дубровнике
Скит
Прилози за Досије Стари Брод 1942.
Библиографија о геноциду над српским народом у XX веку
Зашто ти ово говорим
Љубавна писма прочитана после педесет година
Радуј се
Преобразбе
Биље света оком детета
Прамен среће
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Ликови који не умиру
Doček
Independent State of Croatia – Total Genocide, 1941–1945
У трагању за оцем
Јутарња капија
Поглед из оштрог угла
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Сви Адамови гријеси
Ђевич камен
Клупко спаса
Одјеци Шурманачке јаме
Сеоски адресар за мање упућене 