„Кад сам завршио мандат предсједника општине у Шавнику и 10. октобра 2006. године предао дужност, растерећен, дошао сам кући и рекао Славици: ‘Oво морам једног дана записати’. Опуштено, а понекад и инспиративно, причао сам јој тих дана разне догодовштине из мога предсједниковања. Знала је велики број људи, дочекивала их у нашој кући, сретала на народним, најчешће, црквеним скуповима. Причам јој многе појединости како су се неки понашали на изборима. Просто је невјероватно ко ме све није гласао, закључујем. Она на то додаје: ‘Молим те, запиши то’. Почео сам писати одмах, али сам послије десетак страница одустао. Неколико пута сам покушао да се вратим том тексту, али безуспјешно. Требало је изгледа да прође 15 година да се том свом науму коначно посветим, да уз помоћ забиљешки и докумената, приведем крају ову моју причу. Управо сада, са временског одстојања, присјећам се догађаја чији сам био учесник и свједок.
А како сам доживљавао људе које сам сретао и догађаје у којима сам учествовао сазнаће читаоци из текста који слиједи. Надам се да ми нећете замјерити што често истичем своје име јер сам учесник и свједок, а много пута и покретач дешавања која хоћу да представим управо вама, који будете моји читаоци. Кад анализирам мој пораз на локалним изборима за други мандат у Шавнику септембра 2006. године, морам се запитати, а и записати, како се то могло десити. Вратио сам се у завичај 1992. године, послије дуго година одсуства, са једином жељом и намјером да нешто, према својим могућностима, урадим корисно за свој крај.
Постао сам предсједник општине Шавник ненадно. Било је то ван било чијег плана, посебно мога. Зато сам и изабран. У сваком другом случају нијесам имао никакве шансе. На вијест да сам изабран за предсједника општине, сви који су ме познавали, питали су се: је ли то истина, одакле он тамо, што ће му то? Али вратимо се на почетак приче. Како сам се уопште обрео у Шавнику?” (Аутор)