Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади

„Књи­га об­у­хва­та шест по­гла­вља, ко­ја су срод­на и по са­др­жа­ју и по при­сту­пу. Ка­та­ри­на Ко­стић се ба­ви суд­би­ном сло­вен­ских еми­гра­на­та, Ср­ба, Хр­ва­та, Ру­са, Укра­ји­на­ца, ко­ји про­ла­зе кроз те­шко ври­је­ме еко­ном­ске кри­зе из три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка, за­ро­бље­ни у ка­над­ској не­до­ђи­ји, од Бри­тан­ске Ко­лум­би­је, пре­ко Ал­бер­те и Са­ска­че­ва­на, до Он­та­ри­ја, и у аме­рич­кој ур­ба­ној џун­гли – Пит­сбур­гу или Де­тро­и­ту, без ве­ли­ког из­бо­ра, јер с овог дру­ма не­ма по­врат­ка. До­шли су у Но­ви сви­јет с ве­ли­ким на­да­ма, мно­ги упра­во у го­ди­на­ма кри­зе, не зна­ју­ћи шта их че­ка, а за­те­кли су сви­јет оча­ја и би­је­де, из ко­јег се не на­зи­ре из­лаз и спас. Ако и ус­пи­ју да на­ђу по­сао, углав­ном на фар­ма­ма, у руд­ни­ци­ма и на же­ље­зни­ци, ми­зер­на за­ра­да је до­вољ­на тек за нај­ну­жни­ји смје­штај. […]

Опи­су­ју­ћи жи­во­те сво­јих ју­на­ка, ствар­них лич­но­сти, Ка­та­ри­на Ко­стић нам ну­ди не­бро­је­не до­ка­зе њи­хо­ве од­луч­но­сти (сло­вен­ског пр­ко­са и по­но­са) да над­ја­ча­ју све не­во­ље и те­го­бе и до­сто­јан­стве­но, уз­диг­ну­те гла­ве, окре­ну стра­ни­цу но­вог жи­во­та у ту­ђем сви­је­ту. Кад тре­ба, не пре­за­ју ни од нај­те­жег по­сла, стал­но су по­тра­зи за но­вом при­ли­ком, се­ле се из јед­ног мје­ста у дру­го, сто­ти­на­ма ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но, уви­јек у же­љи да се­би и по­ро­ди­ци омо­гу­ће бо­љи жи­вот. И ма­да сва­ки жи­во­то­пис има сво­је спе­ци­фич­но­сти, оп­шта је ка­рак­те­ри­сти­ка: сви на­ши ју­на­ци из ‘Аме­рич­ког де­ве­тог кру­га’ по­ста­ли су у не­ко до­ба углед­ни гра­ђа­ни, по­слов­ни љу­ди и ци­је­ње­ни пред­став­ни­ци на­ци­о­нал­них за­јед­ни­ца ко­је пред­ста­вља­ју. И уви­јек бли­ско ве­за­ни за род­ни крај, ње­гу­ју­ћи чи­та­вог жи­во­та тра­ди­ци­о­нал­не, кул­тур­не и ду­хов­не ври­јед­но­сти, ко­је су са со­бом до­ни­је­ли из до­мо­ви­не. По­ди­жу до­мо­ве и осни­ва­ју би­бли­о­те­ке, ње­гу­ју фол­клор и тра­ди­ци­о­нал­не оби­ча­је и одр­жа­ва­ју ве­зе са род­ном гру­дом. Др­же до свог је­зи­ка и ди­че се ве­ли­ка­ни­ма из до­мо­ви­не…“ (Из поговора Желимира Млађеновића)