У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Песништво Вука Крњевића
Етнонационализација и геополитика. Изабрани радови
Преобразбе
Пасош за небо
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia / Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској
Библиографија о геноциду над српским народом у XX веку
Трунто – остварени сан
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Ланац око ветроказа
Прст попријеко од срца 