У лето 1942. године, цела једна српска покрајина била је изложена уништавању народа и погрому деце. Козаром, Поткозарјем и читавом Крајином разлегао се болни вапај самотних мајки које су, попут црних врана, полегле по згариштима дозивајући децу која су умирала у логорима Независне Државе Хрватске.
Вјера Рашковић Зец пише о мучеништву малих заточеника и надчовечанском подвигу једне племените жене – Дијане Обексер Будисављевић, која је из усташких логора спасила више од 12.000 српске деце.
Деца која су преживела логорске страхоте, огласила су се после рата. ТРАЖИМ БИЛО КОГА СВОГА, МИСЛИМ ДА САМ СА КОЗАРЕ – често је писало у тадашњим огласима. Многи гласови су остали без одзива. О тим знаним и незнаним гласовима сведочи ова књига.
Промоција одржана 8. јула 2016. године у Кући Ђуре Јакшића у Београду
Emocije i mišljenje
Херцеговa задужбина, легенде и знамења
Ружокрадица
Поп Јовичина буна
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Bea
Козара, споменик нашег памћења
Сложио чича стотину прича
Купрешка огњишта, зборишта и згаришта
Prose and Poetry Selection
Душа на длану
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Народ од песме већи
Сабрана дјела, Пад Крајине
На раскрсници, књига друга
Поглед из оштрог угла
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Племенити калемци, књижевни спорови и светови, тумачења и критике 