„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Песништво Вука Крњевића
Ширином ме притишће равница
Свети Сава
Luna mi je svedok
Сеоски адресар за мање упућене
Ораховица на Озрену
Сунчани поздрав
Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода
Бедем на Дрини. Горњодринско ратиште 1914–1915
Laži o sarajevskom ratištu
Знамените жене и владарке српске
Шавник из заборава
Проблеми, писци, дела VII
Вукови пјевачи из Босне и Херцеговине
Тајна живота и тајна уметности
Мајка у пољу камилице
Аспекти филозофског промишљања историје
Ликови жена у Андрићевом делу
Одбрана од тероризма
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Savremenija poimanja politike 2. Shvatanja politike do kraja 20. veka
Срби у Мостару; расправе и огледи
Рудо у Великом рату 1914–1918.
Поп Јовичина буна
Кад вратнице шкрипну 