„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Moj brat Jovan Rašković
Заблуде и истина о „Цркви босанској“
Сабрана дјела, Разговор с Аџијом
Несањане приче
Тетоважа ума
Прамен среће
Фоча; вријеме и догађаји
Uvod u filozofiju 2. Teškoće
Родбинске везе Орловића, Мартиновића и Самарџића
Тумарања
Распукле зоре
Priče slomljenog ogledala
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Moć i moral 2. Politička ustrojstva
Џиварска црквена општина
Сабрана дјела, Кратки романи 2
Песништво Вука Крњевића
Кад вратнице шкрипну 