„Војислав Милић примењује говор свога завичаја на простору источно од Прокупља, где сe налазе општине Мерошина, Житорађа и Дољевац, прва северно, а друге две јужно од реке Топлице. Тај говор припада широј заједници, призренско-јужноморавском дијалекту (призренско-тимочком, „торлачком”).
Особине дијалекта, чија је граматика упрошћена (лингвистички речено „прогресивна”), а акценат потпуно слободан, аутор је искористио као могућност да у грађењу слободног стиха срећно примени језгровиту, кратку и динамичну реченицу. Зналачка употреба особина завичајног говора представља ауторов леп допринос афирмисању призренско-јужноморавског говора као медија за песничка истраживања. Милићеве збирке стихова стоје као пандан делима писаца који су се у прози и драми огледали и потврдили.“ (из поговора проф. др Жарка Ружића)
Срећа преплетена трњем
Čovek i sloboda 2. Muka s istinom i slobodom
Храм Светог Петра Зимоњића у Данићима код Гацка – задужбина прота Рада Зеленовића
Песме и пјесме
Давидов свет
Jevrejka Behara; sarajevska legenda
Месец у коси
Књига о Синиши Кордићу
Приче са терена
Filozofija u raskoraku 3. Muke zajedništva
Starija poimanja politike 1. Antička shvatanja politike
Savremenija poimanja politike 1. Shvatanja politike krajem 19. i početkom 20. veka
Манифест - песме очаја
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Inovacije kao faktor konkurentnosti finansijskog sektora Еvropske unije
Ехо бескраја
Сто песама за Максима
Распукле зоре
Одлазак
Џиварска црквена општина
Сабрана дјела, Корона – освета црне краљице
Filozofija i politika: globalizovanje, evropeizovanje, balkanizovanje
Луча микрокозма
Прекинуте љубави
Кад вратнице шкрипну 