„Име главног јунака, већ у наслову [романа Сви Адамови гријеси] асоцира и на колективно (грех) и на појединачно (судбина јединке) и тако најављује путовање кроз један људски живот који је уједно метафора судбине људске заједнице, посебно оне најуже, породичне.
Неписмени сељак, чврсте вере у Бога, у себи носи исконску снагу и потребу да сачува огњиште и породицу, да задржи децу на земљи која за њега представља највећи благослов, али се у том напору и својој немоћи да покаже осећања, преобраћа у родитеља који не разуме и не прихвата потребе своје деце, који их исмева и осуђује. У корену тог неразумевања и дечјег очаја што му онај који му је подарио живот онемогућава да живи по своме налази се главно чвориште ове снажне породичне саге.
Два стожера одржавају у животу нашег јунака и када пролази кроз најснажније потресе и најнеочекиваније преокрете: његово село и мајчина фигура, која кроз цео роман стоји као каријатида снаге, брижности и љубави која не тражи ништа заузврат, која, мирећи се са судбином, носи сав терет породичних односа.
Посебну динамичност овом роману дају епизоде у којима сећања јунака преносе читаоца у неко прошло доба извезено архаичним сликама и старим сочним језиком српског села.“ (Из поговора Душице Ивановић)
Шта би рекао Че
Приче из Пиве
Сабрана дјела, Пасијанс или стрпљење
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Песништво Вука Крњевића
Срећа преплетена трњем
Мала приношења
Не осуђујте је више
Ширином ме притишће равница
Приче из Новог Травника
Порука мудрог зеца
Неурамљене слике с пута
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
Живопис
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
Шта те боли, Јупитере?
Крваво љето у Љубињу 1941.
Клупко спаса
Мирис фочанских ружа 