„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Пут према изгреву сунца
Смијешано најлакше се пије
Нови хладни рат и Србија
Prošle noći
Studies on English and Serbian Language
Тетоважа ума
У царству вилиног коњица
Izbegličke suze
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Међународни дани хирургије у Фочи / International Days of Surgery in Foča
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
На усни кап меда
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Приче из белог града 