„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Јутарња капија
Кобни дани и хор мртвих душа
Filozofija i politika: globalizovanje, evropeizovanje, balkanizovanje
Душа на длану
Жар на длану
Причај бако још
Са Флором на ти
Путују речи
Читање Аркадије – пријатељски симпосион или разговори о роману „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње
Ходам по дуги
Време са укусом пралина
Радуј се
Znam da nikad ne smem stati
Не знам, још увек
Filozofija u raskoraku 1. Čvorišta
Нови хладни рат и Србија
Завичајни записи
Узајамни односи живог света
Равница та добра вила
Приређивање Кочића – обмане и промашаји 